Pošto smo se prošle nedelje udavili u kawaiinessu, moetini i mačjim ušima uz „The Star of Cottonland“, vreme je da pređemo na stvaralaštvo još jedne Četrdesetdevetašice, možda čak i tete koja je od svih njih najveća mezimica kritičara i manga teoretičara. Gospođa se zove Moto Hagio, a zbog svog specifičnog stvaralaštva i tema koje je birala, poznata je i pod nadimkom „japanska Ursula Le Gvin“.
(Pošto se sad sigurno neko pita ko je dođavola Ursula Le Gvin, reći ćemo samo da je reč o američkoj spisateljici naučne fantastike koja je koristila Sci-Fi kao platformu da se bavi problematikom društva i odnosa među polovima – bacite pogled na „Levu ruku tame“, moda vam se i svidi.)
„They Were 11“ je 80-tih godina urađena adaptacija kratke Sci-Fi mange koju je 1975. Hagio Moto objavila u dva toma. Zaplet prati grupu studenata međuplanetarne akademije, koji za ključni ispit imaju misiju da odu i istraže pravu olupinu svemirskog broda. Studenata je bilo desetoro, i pre misije se nisu međusobno poznavali – međutim, kada su došli na napušteni brod, ispostavlja se da ih je u grupi jedanaest, a da niko ne može da utvrdi ko je osoba viška. Naravno, uskoro stvari kreću po zlu, studenti gube kontakt sa centralom škole, olupina je puna misterija koje su krupniji zalogaj nego što je na prvi pogled izgledalo, a paranoja počinje da radi i svako sumnja u svakog da je upravo on podmetnuti, jedanaesti uljez.
Što se autorke tiče, Moto Hagio je na sebe skrenula pažnju ranih 70-tih godina mangom „Heart of Thomas“, koja je ušla u istoriju medija kao prvi naslov koji otvoreno prikazuje muško-mušku romansu (iako ovo nije u potpunosti tačno, jer je i sama Hagio imala neke rane radove gde je već koketovala s homoerotikom, bitno je šta je zabeleženo u pop-kulturi kao „prva BL manga“). Zajedno sa tadašnjom cimerkom Keiko Takemija (autorkom „Kaze to Ki no Uta“, prve mange koja je prikazala scenu seksa između muškaraca), Hagio je postavila temelje onome iz čega će mutirati BL kao žanr koji danas poznajemo – iako je, u ono doba, četrdesetdevetašice mnogo više interesovala melodramatika tabua i (često manipulativna i, iz današnje perspektive, politički nekorektna) psihologija istopolne veze, nego homoerotski fanservis. Hagio je, međutim, vrhunac karijere doživela upravo u delima na tragu Ursule Le Gvin, kao što je „Marginal“ koji proučava društvo u kome žive samo muškarci, pa momci moraju da preuzmu i ženske rodne uloge, ili „A, A'“ gde je u centru pažnje drama oko kloniranja i uspomena koje klonovi (ne) nose, pa čak i „They Were 11“ čiji je manga predložak, kako to često biva, interesantniji u odnosu na anime adaptaciju utoliko što sadrži jednu jedinu dodatnu rečenicu koja na određeni deo zapleta baca potpuno drugačije svetlo.
Osim naučne fantastike, kod Hagio se od početka karijere provlači jedna prilično jeziva fiksacija u odabiru teme: seksualno zlostavljanje. Od mladalačkog „Heart of Thomas“, pa do epskog, višeslojnog, psihološki potkovanog, emotivno potresnog i višestruko nagrađivanog poduhvata „Reign of a Cruel God“ za koji mnogi kažu da predstavlja njeno životno delo, Hagio se bavila odnosom između žrtve i zlostavljača i (ne)mogućnošću oporavka. U jednom intervjuu, upitana da li se često vraća ovoj temi zato što je i sama imala iskustvo sa zlostavljanjem, Hagio je ovo porekla. Objasnila se da se za proučavanje psihologije žrtve nasilja zainteresovala proučavajući stručnu literaturu o poremećenim emotivnim odnosima u porodici, za kojom jeste posegla zbog svojih roditelja – i to zato što su, kada je obelodanila da želi da postane mangaka, s njom prekinuli svaki kontakt jer ih je bilo sramota što im je ćerka odabrala tako „prostačku profesiju neprimerenu ženama.“ A treba podsetiti da su, pre Četrdesetdevetašica, mangake ženskog pola bile velika retkost.
ŠTA: „They Were 11“
KAD: Utorak, 21. oktobar u 19h
GDE: Klub Sakurabana. Terazije 12, II sprat
KOLIKO: Jedna konzumacija
Нема коментара:
Постави коментар